 | |
САДРЖАЈ
САСТАВ
Уметност Збирка уметничких дела Народне скупштине Републике Србије Процват архитектуре, вајарства и сликарства
у средњовековној Србији зауставили су османлијски освајачи. Међутим,
ни у злим приликама под турском окупацијом није пресахла даровитост
Срба, о којој је угледна уметница Надежда Петровић надахнуто писала:
"О уметничким способностима и осећањима у нашег народа служе
нам за доказ сви производи народне домаће радиности, сва умотворина
његова. Необичним оригиналним компоновањем мотива, линија и боја,
жене допуњавају и израђују своја плетива и ткања, сваку шару оне
друкчије развијају и њено постајање објашњавају; младићи шарају
фруле, оружје, гусла, преслице, довратке, посуђе у металу и дрвету,
утискујући у њих сву поезију својих сањалачких душа; они маштајући
певају и осећају дубоко и топло, што у песми започну то доврше ножићем,
шараљком и алатком. Ову просту уметност треба усавршавати, образовати,
створити од ње националну уметност, а ово ће бити могућно само образовањем
способности које се налазе у нашем народу." И у најтежим условима Срби су се бавили
уметношћу. После Велике сеобе са Косова (1690), добили су прве академски
образоване уметике, полако пратили и достизали европске вредности.
Није никакво чудо да је философ, књижевник и просветитељ Доситеј
Обрадовић, најобразованији Србин почетком XИX века, био и први министар
просвете (и културе) Карађорђеве Србије. Ни борбе за ослобођење
од турске окупације и унутрашње политичке размирице нису угасиле
жеђ за ликовним изражавањем и уживањем у врхунским дометима духа
и вештине руке, што је допринело и почетку стварања збирки. Кнез
Милош Обреновић, љубитељ уметности и колекционар, предложио је државним
установама да прикупљају старине (1821), а Министарство просвете
предвидело зграду за Српски народни музеј (1935). Друштво српске
словесности се залагало за оснивање музеја (1842), а начелник Попечитељства
просвешченија (Министарства просвете) Јован Стерија Поповић упутио
распис државним надлештвима да сакупљају, бележе и достављају предмете
из прошлости (1942). Тако су канцеларије министарстава постале и
ризнице најразличитијих ствари које су поклањали људи свесни значаја
материјалних трагова духовних узлета на тлу Србије. Највеће вредности
су, временом, уступљене музејима, али понеке су остале у овим, за
историчаре уметности и ширу јавност, недоступним просторима. Народна скупштина Републике Србије је,
такође, најзначајнија дела предавала музејско-галеријским установама,
највише крајем педесетих Музеју савремене уметности, али увек настављала
да обогаћује своју збирку. Зато она данас садржи двестотине двадесет
девет радова од сточетрдесет два аутора из свих крајева бивше СФРЈ,
насталих понајвише током седме деценије. Међутим, тада се, уједно,
зауставио и природан ток уметничких остварења ка матичним музејима,
који би морао да се обнови - поготово када су у питању културна
добра од великог и изузетног значаја. Слике, скулптуре и графике за Народну
скупштину одабирали су зналци тако да и данас, међу онима које су
остале, има врло значајних и то од угледних уметника из плејаде
бесмртника чији су опуси заокружени. Поменимо Анастаса Боцарића
и његово ремек-дело На развалинама српског царства (Збор око гуслара)
из 1899, излагано на Светској изложби у Паризу (1900), или Милана
Миловановића и његову импресионистичка слику из 1912, затим Ђорђа
Андрејевића Куна, Стојана Аралицу, Николу Бешевића, Славу Богојевића,
Марка Челебоновића, Драгутина Цигарчића, Војтеха Братушу, Марјана
Детонија, Драгомира Глишића, Винка Грдана, Оскара Хермана, Божу
Илића, Василија Јордана, Пива Караматијевића, Илију Коларевића,
Јована Кратохвила, Александра Кумрића, Мајду Курник, Петра Лубарду,
Пеђу Милосављевића, Зорана Петровића, Васу Поморишца, Ђорђа Поповића,
Ивана Радовића, Богића Рисимовића Рисима, Светозара Самуровића,
Бору Стевановића, Сретена Стојановића, Ђурђа Теодоровића, Александра
Томашевића и Пашка Вучетића. Наравно, ту су и дела угледних аутора
који су дуго на ликовној сцени и припадају врху српске уметности,
попут Љубице - Цуце Сокић, Миодрага Б. Протића, Александра Луковића
Лукијана, Вере Божичковић - Поповић, Николе - Коке Јанковића, Богомила
Карлавариса, Милуна Митровића, Боже Продановића итд. За музеје су врло битна дела заборављених и мање познатих аутора, а посебно рани радови оних који су припадали матици ликовних токова. Посебно драгоцен фонд чине остварења добитника Седмојулске награде Србије, чији су лауреати били корифеји наше уметности, од којих се у Народној скупштини налазе дела С. Аралице, М. Челебоновића, И. Коларевића, П. Лубарде, А. Луковића, П. Милосављевића, З. Петровића, М. Б. Протића, И. Радовића, Б. Стевановића, Љ. Сокић итд. Било би врло добро да се, можда уз позајмицу од музеја или откупом онога што недостаје, у најрепрезентативнијим просторима понуди преглед највиших домета оних који су се овенчали овим значајним признањем. Истовремено, подстерк савременом стваралаштву била би Награда Републике Србије, уједно и знак добре воље Народне скупштине према уметности, која се већ доказује и чињеницом да своју збирку први пут представља стручњацима и заинтересованима. Љубица Миљковић
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
